Идеја за трибину о вештачкој интелигенцији, која је реализована у амфитеатру школе, 27. 11. 2025. године, потекла је од Наташе Митровић, наставнице српског језика и књижевности. Ученицима одељења 7/5 након обраде књижевног текста „Подели па владај” (писац Ефраим Кишон указује на нове генерације које се све више ослањају на употребу дигитрона), дала је задатак да напишу састав на тему „Једна моја дилема”. Више ученика писало је о својим недоумицама у вези са употребом вештачке интелигенције, а изнети ставови били су различити, те је то заједно са свакодневним сусретима наставника са њеном применом од стране ученика у настави био темељ за озбиљнију дебату. Заједничким трудом и радом ученика и наставнице написан је драмски приказ у коме је направљено поређење између ученика који употребљавају и оних који злоупотребљавају вештачку интелигенцију како би се учесници трибине мотивисали за разговор о томе шта је злоупотреба, а шта предност вештачке интелигенције. Кроз кратке дискусије направљен је један корак ка освешћивању када је употреба вештачке интелигенције потребна као подршака, у сврху учења, а када замењује ученика. Закључено је да је човекова потреба од његовог постанка да ствара, буде креативан, интелектуално и духовно се развија. Како би ова дилема била окончана аргументима у корист сврсисходне употребе вештачке интелигенције, Наташа Митровић израдила је анкету, 7/5 је анкетирало ученике старијих разреда (409/503), прикупило и обрадило податке, а уз подршку наставнице технике и технолигије Наташе Вуковић направљени су графикони. Упоредну анализу добијених података урадила је Наташа Митровић и презентовала помоћу квиза учесницима, одељењима седмог разреда, након извођења драмског приказа. Причу о овој актуелној теми надоградила је Мирјана Достанић, наставница информатике и рачунарства, која је са аспекта науке објаснила ученицима шта је вештачка интелигенција и како „размишља”, које су њене могућности, и које су предности и мане за њену употребу. Сазнања стечена на овој трибини заокружена су излагањем педагога Тијане Билибајкић о човековој „природној” интелигенцији која подразумева способност учења из искуства, размишљање, решавање проблема и коришћење језика, а то се може постићи континуираним радом и развојем кроз јасно дефинисан план и програм наставе.
