Савремену „Причу о зиду” Данијела Петрић, наставница српског језика и књижевности, започела је, враћањем у далеку прошлост, својом имагинацијом, митом о времену када су „још стари богови заједно са људима земљом ходали”, а људи живели у „у дубоким, хладним пећинама и јазбинама, делећи их са дивљим зверима и борећи се за свој опстанак”. Желећи да „помогну слабим људима, богови створише зидаре, неимаре” који зидаху велелепна здања, те она надживеше своје градитеље. У народу заживе легенда да се „духови старих зидара и данас скривају у зидовима значајних здања, задужбина, утврђења, и да ту живе као чувари традиције и правих животних вредности”. И ту се рађа метафорична прича о нашој школи, коју су током 130 година градиле бројне генерације учитеља, наставника, помоћних радника и ученика на стаменом темељу подижући зид саткан од цигала различитих боја и облика, повезаних чврстим спонама, које га чине стабилним и постојаним. Са овог зида, постоља, снажним замасима крила полетале су наредне генерације ка својој будућности. А дела неимара образовања, просветних радника, преносила су се током више од једног века са колена на колено и својим божанским моћима изнедрила су инжењере, лекаре, научнике, уметнике, академике…
Представу „Прича о зиду” на сцени Краљевачког позоришта извели су садашњи и бивши ученици школе. Радње има два паралелна тока: поштар доноси пензионерима, некадашњој теткици и домару школе „IV краљевачки батаљон”, позивницу за прославу Дана школе, а њихова унука Милица одлази у кафић уместо на прославу, где са својим друштвом у уобичајеном разговору младих, открива многе значајне појединости о својој школи, радницима школе и познатим личностима које су њу похађале. Поређењем садржаја песме „Another brick in the wall” познате групе Пинк флојд и модерног образовног система, који је доста напредовао у односу на осамдесете, постигнут је контраст између некад и сад. Пратећи поучну причу о значају и вредности образовања коју одбегли ученици добијају у виду лекције од свог разредног старешине у кафићу, присуствујемо судару прошлости и садашњости кроз који нас води вештачка интелигенција представљањем холограма батаљонаца из монографије. Прича о постојаном и чврстом зиду, метафори школе, који су градили преци и њихови потомци, добија завршницу у свечаном тренутку када се на зиду смењују слике прошлости школе, због којих је многима у публици заискрила суза у оку, а затим се зид отвара као и светли пут младима који одлазе у свет, што је изазвало експлозију емоција и громогласан аплауз.
У овом драмском тексту представљене су некадашње и садашње генерације у свакодневним животним ситуацијама кроз врцави хумором времена коме припадају. Публика се смејала, али и са великом пажњом слушала снажну поруку о значају образовања и сваког појединца који је део образовног процеса. Свој глумачки дар показали су Лука Радовић и Павле Сотиров, бивши ученици наше школе, и ученици Страхиња Јовановић, Тара Антонијевић, Ева Булатовић, Доротеа Костовић, Јана Петрић, Нина Николић, Нађа Спасојевић, Леона Тијанић, Петар Самарџић. и Јелена Јевремовић. Глумце су припремале наставнице Данијела Петрић и Наташа Митровић, уз свесрдну помоћ глумице Горице Динуловић. Овој причи сценски сјај дао је својом креативношћу признати редитељ Миодраг Динуловић.
Наташа Митровић, наставница српског језика и књижевности
